Intrigantan Matorac 1. Deo
Sa osamdeset i tri godine Gordan Nedić je i dalje bio aktivan, doduše ne tako spretan kao u mladosti i sa dosta problema zbog ukočenosti zglobova, ali ipak aktivan. Iako član niza društvenih klubova i grupa, bio je usamljen i poslednjih petnaest godina nakon smrti svoje supruge, sećanje se na nju mamilo mu je osmeh.
Njihovo zajedničko vreme je prošlo, nastao je šok kada je ustanovljeno da ima rak, umrla je u roku od godinu dana od dijagnoze ali do kraja života imala je veliko zadovoljstvo u seksu s njim. Odmahujući glavom, Gordan je ponovo usredsredio pažnju na staru bakutu koja je mrmljala pored njega, i zapitao se zašto uopšte dolazi svake nedelje u klub za starije građane, gotovo svi ljudi koji su ovde dolazili bili su jednom nogom u grobu, a glavama potpuno u oblacima.
Majda, stara koka koja je mumlala, provela je poslednjih pola sata u razgovoru o svojoj unuci i izgledala je kao da nastavlja o tome i sledećih pola sata. Otprilike sve što je razumeo jeste da se unuka zvala Tijana, imala je devetnaest godina i dolazila je u posetu, ostalo je bilo životnoj istoriji dotične devojke.
„Izvinite.“ Rekao je Gordan ustajući. Morao je da se makne od stola pre nego što ga je Majda potpuno smorila. I tako, lutajući po velikoj prostoriji slušajući razgovore za drugim stolovima dok je prolazio, svi razgovori su izgledali isti – deca i unuci.
On i Klara nikada nisu bili blagosloveni decom, ne jer nisu želeli, nego prosto nije bilo suđeno, i pitao se da li bi, da su imali decu, i on sada bio poput ovih matoraca koji su samo o deci i unucima pričali.
„Izvinite?“ nežan glas se čuo iza njega. Gordan se okrenuo i suočio se sa privlačnom i vrlo lepom mladom ženom. Iako je Gordan odavno prošao svoj zenit mladosti i dalje je mogao uživati u pogledu na lepotu i trebalo je nekoliko sekundi da je odmeri pre nego se obratio ovoj mladoj dami.
„Da, mogu li ti pomoći?“ upitao je.
“Nadam se – nasmešila se mlada žena – tražim baku.”
„Tvoju baku?“ Zastao je pa upitao: „Da tvoje ime nije slučajno Tijana?“
“Da, zapravo jeste.“ odgovorila je sa osmehom.
Dok je pomislio kako je to lepo ime, pogledom je pokazao na sto za kojim je bila njena baka. Zahvalivši mu se toplim osmehom, mlada žena prišetala je baki, Gordan ju je na trenutak posmatrao, a zatim izašao napolje u baštu.
Tijana nije uspela da primeti baku Majdu kad je ušla, ali primetila je prilično uglednog starca kako stoji u blizini, izgledao je kao da se opasno dosađuje. Pitala ga je za pomoć i iznenadila se kad ju je pogledao s treptajem u oku pre nego što je odgovorio, nisu joj trebale pretpostavke o tome kako je znao njeno ime, baka je bez sumnje govorila svakome o njoj.
Kad je progovorio, zaprepastila se koliko je njegov glas bio muževan. Ukazao je na sto za kojim je sedela baka; zahvalivši mu, je krenula u tom pravcu. Nije bila njena ideja da dođe i vidi baku Majdu, roditelji su joj to predložili, a sama Tijana se plašila susreta sa bakom jer starica bi je uvek osramotila pričama pred svima, posebno pričama o tome šta je radila kao beba.
Međutim, Tijana je znala da su njeni roditelji voleli staru nanu i da je ona volela sve njih, pa je na molbu da poseti baku stisnula zube i rekla ‘u redu’. Ono što nije očekivala je da će to trajati dve nedelje, pri čemu je Tijana bila rezervisana u hotelu.
Gordan je seo tik ispred staračkog centra i gledao u baštu, male ptice su uskakale i izlazile iz biljaka, uživajući u životu na svoj način. Okrenuvši se i pogledavši preko ramena, otkrio je da se nalazio blizu jednog od velikih prozora, i u hodniku je mogao da vidi kako Majda i dalje blebeće, a pored nje je sedela unuka koja je imala neodoljiv učtiv osmeh. 
Gordan se nasmešio prizoru, i pitao se je li poseta u potpunosti „dobrovoljna“, jer izgledalo je kao da je devojka tu više kao dužnost nego samovoljna želja. Glava mlade žene okrenula se i njene oči se susrele sa njegovima; nasmešio joj se, ali se nije okrenuo.
Tijana je namestila lice u fiksni osmeh i pustila baku da se zafrkava, starice su priče o Tijanainim prvim koracima i tako dalje odmicale dok joj pažnja nije odlutala. Pogledala je kroz prozor slobodu koju joj je ponudio spoljni svet i zatekla je svoje oči kako se susreću sa onim starcem s kojim je ranije razgovarala. On se kiselo, a zatim se i široko nasmešio Tijani i klimnuo glavom.
Činilo se da je razumeo kroz šta je Tijana prolazila; u stvari je verovatno sedeo sam u bašti da bi izbegao dosadu unutra. Kad se okrenuo, Tijana se osvrnula na baku i sačekala da prestane da priča makar za trenutak kako bi i ona nešto rekla.
„Bako“, reče Tijana par minuta kasnije, „ko je onaj čovek u bašti?“
Bacajući pogled kroz prozor, baka je namestila neodobravajuće lice. „To je Gordan Nedić“, konačno je odgovorila, „on zapravo nije deo našeg kluba, ali dolazi svake nedelje, mada ne znam zašto, većinu vremena provodi u bašti, umesto ovde sa nama.“
Triš je mogla da razume kako se gospodin Nedić oseća, poželela je da može pobeći jednako lako, ali je zaglavila tu na mestu. „Tako mi je drago što si danas došla draga“, govorila je baka, „pošto uskoro odlazim na nekoliko nedelja.“
„Stvarno bako? Gde ideš?“ – ljubazno je upitala Tijana ioako je bila ljuta.
Bila je iznervirana, zaglavila je na tom mestu dve nedelje, hotel je plaćen unapred, roditelji su otišli na odmor, i zaboravili da joj napomenu (ako su uopšte i znali) da baka takođe odlazi na neki izlet.
Ponovo je pogledala u vrt, ali gospodina Nedića više nije bilo. Gordan je neko vreme sedeo razmišljajući nakon što je uhvatio pogled mlade žene, jadna je izgledala kao da je zarobljena, što je, ako ćemo iskreno, verovatno i bila. Odlučivši da je dovoljno sedeo, Gordan je ustao, proklinjući svoje ukočene zglobove, i otišao prema svom malom bungalovu i pristojnom večernjem obroku.
***
Sledećeg dana Gordan je prešao pola kilometra do gradskog tržnog centra, bio je lep dan i za promenu nijedan od njegovih zglobova nije se osećao ukočenim, a ni sama kupovina nije dugo trajala, nekoliko stvarčica koje su mu bile potrebne bile su izgovor za izlazak među ljude.
Kad je izašao iz prodavnice povrća, telo je naletelo na njega i gotovo ga srušilo! Zatečen, pogledao je krivca očekujući da će pronaći jednog od lokalnih mangupa. Umesto toga, našao se kako gleda u zabrinute oči Majdine unuke, jadna devojka je izgledala crveno od stida i pružala je ruku kao da ga želi uhvatiti.
„Tako mi je žao.“ govorila je: „Ne znam šta mi bi… odlutala sam. Bila sam kilometrima daleko.“
„Moja greška koliko i tvoja draga“, nasmešio se, „u svakom slučaju nije učinjena šteta. Barem ne meni.“ 
Gledao ju je od glave do pete, uzimajući joj oblik jednim brzim i ugodnim pogledom. „Čini se da vi ipak imate malo štete.“
„Molim?“ odgovorila je izgledajući zbunjeno.
„Izgleda da je moja torba zakačila vaše čarape. Bojim se da su prilično uništene.“
„Oh“, odgovorila je, „vidim… ma to su samo stare helanke.“
Tijana je spustila pogled na razderotinu koje se pojavila na njenim helankama u predelu prepona. Gordan je stekao utisak da je mlada žena bila nezadovoljna nečim drugim, osim uništenom tkaninom; odlučio se za ono što je oduvek razveselilo Klaru. „Stare ili ne, draga moja“, nasmešio se Gordan, „osećam se donekle odgovorno, zato pođite sa mnom i zamenićemo ih novima.“
Tijana je protestovala na prvu, ali je konačno popustila nakon što je starac mirno izjavio da će ionako kupiti druge i verovatno pogoditi veličinu i obećao da će ih isporučiti putem njene bake. Bila je krajnje posramljena zbog cele te stvari, pobesnela je zbog toga što je zaglavila u mislima i nije obraćala pažnju na svoje okruženje.
Snaga udara ju je uplašila i nadala se da starac nije povređen, iako nije učinio više od teturanja kada ga je udarila i činilo se da udarac nije uticao na njega. Razmišljajući o tome shvatila je da se praktično odbila od njega i pitala se kakav je tek bio u najboljim godinama.
Gordan je otpratio mladu ženu duž ulice do prodavnice ženske odeće, davno beše kada su on i Klara ovde dolazili da biraju novu modnu odeću. Shvatio je da ga ova mlada žena pomalo podseća na njegovu pokojnu ženu, iste građe, istog stava i, začudo, istog načina držanja. ‘Isti odskok.’ pomisli sa osmehom.
KRAJ 1. Dela
