Bez Reči

Ulica se spuštala strmo,a ja sam je pratio. Na kraju strmine, sreo sam ženu za koju sam čvrsto verovao da je nikada više neću videti, da više nikada otići kod nje, da je neću pogledati, pipnuti, reći joj zdravo. Prestao sam i čak da razmišljam o njoj, kad, eto, ona je na drugoj strani pešačkog prelaza i gleda me. Gledam i ja nju. Sretnemo se na sredini zebre. Osmehnem se. Osmeh dođe sam, bez mog odobrenja.

-Jasna… – rekoh razneženo.
-Milence… zacvrkuta ona.

Ruke same kreću i dodiruju se. Stojimo na sredini ulice i rukujemo se. Šaka joj velika, skoro kao moja. Auto naleće pravo na nas i škripi gumama.

Jasna me vuče na stranu trotoara. Pratim je, a ne znam šta bih rekao nakon toliko vremena. Razmenjujemo nekoliko rečenica, ljubaznih fraza, pitanja o tome gde si i kako si i kako su tvoji kod kuće i kako zdravlje i kako život uopšte, i uz to šta radiš ovih dana, čime se baviš, kako preživljavaš.

Krijem teskobu koju osećam. Izbegavam da je pogledam pravo u oči. Da li se udala? To ne pitam. Ne usuđujem se, ne samo zato što me odgovor plaši. Pogledam u njene šake, vidim burmu. Pitanja su nepotrebna.

Ona nije najlepša žena na svetu. Jednom davno ipak sam zaključio da je ona ta koju je nebo stvorilo za mene. Želeo sam je, ona mene nije. Prosto. Bili su joj važniji karijera, ugled, obrazovanje, novac, uspeh. Bilo je važnije šta svet misli. Mene je za te stvari boleo kurac, i to čitavom dužinom. Danas mi je žao zbog toga.

Nije sve u lepoti, ne. Oči velike, zelenkaste i mile, raspuštena, smeđa kosa, visoka kao ja, krupna u ramenima, široka u kukovima, nekako otresita i mišićava, možda koji kilogram teža nego što bi trebalo. Grudi velike, pune, noge jake i čvrste, guza oblina. Sve je na njoj veliko.

Ima nešto kod svake žene ispod površine što baca senku na spoljni izgled. Neka vrsta mamca valjda, na koji se nakačinje budući ljubavnik i muž. Šta god da je taj mamac u Jasni, a verovatno je to njena dobra narav, plemenita duša i toplota kojom zrači, i moja želja za spajanjem sa njom, uvek i na svakom mestu, za mene je bilo fatalno.

Mislim da mi je tada na ulici rekla nešto o tome kako stanuje blizu i kako bi mogao da svratim na kafu, a ja sam razmišljao samo o tome kako ona ima prsten na srednjem prstu desne ruke i kako je to vurma. Valjda sam očekivao da će me čekati godinama i venuti dok se ne odljutim što me je jednom odbila, što se jednom obrecnula na mene kada me je čežnja ponela.

Ne pitah je za njenog muža. Ne izgovorih više ni jednu reč. Od tog trenutka sve se pretvorilo u nemi film i ona me uhvati za ruku i povede u svoj stan. Korak po korak, ćutljivi, popesmo se uz onu strmu ulicu, niz koju sam minut pre toga sišao. Najteži, najslađi uspon u mom životu. Jasna pored mene, njena ruka u mojoj. Nije bilo potrebe da nešto kažemo. Naša srca su ponovo bila mlada i nestrpljiva, plaha u požudi kao nekad. Lebdim pored nje.

Dvadeset koraka dalje, uđosmo u neku zgradu, stepenicama na sprat. Zgrada i nije neka, možda se ni Jasni sreća u životu nije mnogo osmehivala kao što nije ni meni. Gura vrata od debelog teškog drveta. Sedam na otoman.

U pauzi dok ona u kuhinji kuva kafu, gledam kroz prozor i vidim da se nebo mršti, otvaram usta da nešto kažem ali se predomišljam i potiskujem glas. Glas bi oskrnavio sakralnost tišine.

Crna tekućina se dimi iz šoljica. Jasna sedi u naslonu preko puta mene. Niko da kaže reč. Odlažem šoljicu na stočić, ustajem, zaobilazim stočić, prilazim joj. Saginjem se jednostavno prislanjam svoje usne na njene. To je poljubac. Ljubim je u usne, u vrat, u lice. Uzvraća i ne govori. Otvara usnice da jezik može da joj uđe u usta. Sisa ga. Guta moju pljuvačku.

Moje ruke su na njenim sisama, moje ruke su na njenim kolenima. Zadižem joj suknju, dodirujem butine sve više i više, ka preponama. Otvara se, širi slabine, pušta moju ruku u svoj intimni predeo i ljubi me kao mahnita, željna, vrela, gladna ljubavi.

Klečim ispred nje, među njenim ramaknutim nogama. Ona je svukla bluzu i raskopčala brusić da pokaže velike grudve svojih dojki i krupne, oštre bradavice boje prezrele kajsije. Grickam to voće sa glavom u njenim nedrima. Grli me, privlači uz sebe i plače bezglasno, samo suze cure. Još uvek nemamo nikakve potrebe za rečima. Kasno je da remontujemo živote. Šta je propušteno, tako i ostaje.

Strgnem joj suknju niz noge, cepam gaćice i komade tkanine bacam na sve strane, pomahnitao od želje da se zabijem u nju što brže, što jače. Osveta.

Ovo je trenutak osvete i kada se strasti, neraščišćeni računi svode na nulu. Naplata. Ali i više od toga. Strast.

Gola je. Ustaje i šeta sobom. Ja se brzo skodam, i ona me gleda, smeška se mojoj maljavosti i još uvek pravilnom torzu, smeška se mojoj stidljivosti i napaljenosti koja štrči iz žbunića umršenih, svilenkastih bruca.

Njena ruka na mojim mudima, tako topla, tako nadražajna, stiska kesu sa jajima. Druga ruka na mom udu. Zaguljuje ga ne znajući za stid. Pipa ga, upoređuje verovatno sa onim koji je svaku noć buši, sa onim za kojeg se vezala brakom. Spušta se dole i na moje nemušto zaprepašćenje uvlači ga u usta menirom iskusne jebaljke. Guta ga bez ustezanja. I ponovo plače, ponovo te suze teku licem.

Uzmem joj glavu među šake i trzam kukovima, zabijam se među usne i nizove pravilnih zubića, duboko u njenom grlu pronalazim prve ozbiljne tragove ekstaze i radim to, radim njoj to sve dok ne počne da kašlje i grca za vazduhom. Onda ga vadim upljuvanog i vrelog, na ivici ekspolzije. Meso pulsira, moj duh pulsira. Hoću je kao nekad, žudim za njom kao u mladosti.

Leže na kravet i zadiže raširene noge. Ne pamtim Jasnu ovakvu. Oduvek je bila povučena, aseksualna, nekako previše ozbiljna. Poput božanstva otelotvorenog u liku žene. Oduvek je bila nedodirljiva. Sada ne. Legnem među njene noge.

Grubo pritiskam svojom karikom njeno međunožje. Ona se otvara još više. Sa rukom provučenom između naših tela, dohvata me, steže i uvodi u sebe. Trenutak prodiranja je neopisiv i jedinstven. Ulazak u tesnu, toplu pećinu, ulazak u ženstvenost. Prodiranje. Uzimanje. Spajanje.

Njene noge su obilne. Podižem jednu sebi na rame, drugu otklanjam u stranu. Imam više prostora za manevar. Unutra i napolje, malo u krug, pa ponovo unutra i napolje, brzo i sporo, naizmenice. Zabijanje i vađanje, ulažanje i izlaženje. Glavić uvek ostane, njega ne vadim, on je spona ogoljenog mesa koja nas vodi ka ekstazi.

Ubrzano je tucam. Njena usta su otvorena u grču od uživanja, ali glasa nema. Ni ja ne puštam glasa. To je kao takmičenje između nas. Jeb bez reči. Nema se tu ništa govoriti. Sve je moguće prazne fraze su već odavno ispucane.

Svršavam u nju. To je poput udarca u potiljak. Odjednom ne znam ko sam, ni gde sam. Samo znam da mi je lepo, da letim, da se praznim. Iz mene teče, i svaka kap belog semena mazi moj kurac iznutra, uzbuđuje ga i dodatno usrećuje. Jasna je ispunjena spermom.

Padam preko nje, usne nam se nalaze, ljubimo se i balavimo dok još putujemo uzlaznom linijom orgazma, dok se njišemo na površini mora kojeg se lagano smiruje nakon naleta uraganskog vetra. To je more uživanja.

Mlitav, ispadam iz nje. Ona ga uzima u usta. Sada ja ležim leđima dok me ona obrađuje jezikom. Sisa ga, guta ga i ponovo podiže. Dodirujem njeno telo i kožu i kosu. Ludim zbog njene blizine. Uzimam je otpozadi, besan i napaljen kao pas pred kujom. Gubi se duhovnost i ostaje samo pojednostavljena, i vulgarna želja za seksom.

Otpozadi zabijem u njenu pičku, krešem je i ponovo razmišljam o burmi. Brzo je dovodim do novog vrhunca i dok se trese u groznici, shvatam da Jasna nije moja i nikada neće biti moja i praznim se u vrelu, stisnutu, klizavu vulvu.

Mlohavo meso puno nabora pleše oko mog kurca i cedi ga, miluje i draži. Bez snage padam na krevet. Gotovo je!

Koliko puta sam sanjao o ovome? Koliko puta? Moje ruke su putovale njenim telom. Želeo sam da nekako zauvek urežem u sebe kako izgleda dodirivati je, kakav je to osećaj, ali čim bih odmakao ruke od njenih oblina i meke kože, prsti bi postajali hladni, a ona daleka. Dugo sam je, dugo dorivao, ali me na kraju i to zamorilo.

Napolju je kiša lila. Obukao sam se. Mogao sam da čujem dobovanje kapi o prozor i metalni sims, mogao sam da čujem udaljene zvuke grada i Jasnino disanje odmah pored mene.

Ona me zagrli. Ne znam koliko smo dugo tako ostali, nekoliko minuta ili sekund. Mirisao sam je. Toga se sećam, ali se mirisa ne sećam.

Šta sada? Podrgejati staru ljubav? Oteti je za sebe? Izmeniti neizmenjeno? Da jee pitam? Nisam ni otvorio usta.

-Drago mi je što sam te ponovo videla…
-I meni je…

Kao da ne stoji gola preda mnom, kao da se nismo kresali, kao da nije prevarila muža. Popili smo kafu, ništa nismo rekli, i ja sada odlazim. Na kišu. Možda je htela nešto da kaže, a ja nisam želeo da slušam. Ne beše više reči između nas. Otišao sam, zauvek. Ponekad mislim na nju. I želim joj svako dobro!