Mala Komšinica

Jelica. Bilo je to tako ozbiljno ime. Uostalom i Jelica je izgledala ozbiljno. Bila je dobro odgojena devojka, krhka i nezna. A ja, stari jarac gledao sam je kako raste, i planirao sam ubrati cvet, uciniti njeno cvetanje necim najlepsim sto ce doziveti.

Mladici su trcali za Jelicom u coporu. S prozora sam znao posmatrati kako je prate do ulaza nase zgrade, kako pricaju na rastanku. Ne, ti njeni vrsnjaci ne mogu joj pruziti ni deo onoga sto ja imam za nju. To divno, vitko mlado telo treba ljubiti uvek nanovo, treba biti nezan, strpljiv. Treba pokucati na vrata njene mladosti neznoscu lakog leptira, dahom uzvisenog stiha. Voleti treba Jelicu.

Nasi stanovi su bili na istom stubistu, delili smo nase dolaske i odlaske u slucajnim susretima. Sprijateljio sam sa njenim ocem dok je njena majka uvek bila nekako drsko odbojna prema meni. Nezenja, mada i dobro situiran i jos uvek mlad nije bio pozeljan u blizini njene Jelice. No gresila je, jer ja sam devojku zeleo odvesti u vrtove ceznje i pomoci joj da stasa u pozeljnu, samosvesnu mladu zenu. Gde li su oni dani kada su majke bogato darivale umetnice ljubavi da njihove decake upute u svet cula. A moja Jelica? S knjigom u ruci, naocarima na nosu, knjigama pod miskom i u trci od lekcija klavira do baleta. Sta li je Jelica znala o ljubavi?

Mesecima sam razmisljao kako da osvojim Jelicu. Kovao sam planove, mastao, sanjao u koloru, prizeljkivao, prisluskivao. I kako to obicno biva sansa se pruzila sasvim iznenada. Na poziv sa sela njeni su roditelji hitno otputovali do bolesne bake, a devojka sve iznenadjena, bez kljuca. U zurbi, susedi su mi objasnili kako odlaze i smatrao sam cistom pristojnoscu da sacekam dete. Tada nisam znao da je bas tog dana izgubila kljuc i da je prepustena mojoj milosti.

Dakle vrebao sam iza vrata svog stana poput starog lukavog macka. Bilo je to podlo, no mogli smo oboje izvuci nesto lepo i dobro, zar ne? Osluskivao sam sumove korake. Moja zrtva ce sigurno doci. Utrcala je stubistem do stana vrlo bucno, kao i obicno i upala u kadar moje spijunke. Uporno je zvonila, no vrata su nemo i hladno ignorisala njeno nestrpljenje.

 

Tada je nastupio veliki cas. Nastupa Branko. On ce objasniti misicu kako mame i tate nema kod kuce i kako ih ona moze sacekati kod njega. Dobro, to oni nisu porucili, no zar ima u tome nesto lose? Uostalom, ta zajednicka stubista zblizavaju ljude. Dobro susedstvo je osnovna tacka sigurnosti u kosnicama grada.

Devojka je bila ljuta, pomalo umorna. Nije dopustala sansu da se prestaje ljutiti sto je bas toga dana izgubila kljuc. Ipak je usla u moj stan.

Bilo je to prvi put da je posetila moje skromno gnezdo i ucinilo mi se kao da je sve zablistalo, da su lusteri od najfinijeg kristala, da seta po pahuljicama perzijskog rucno tkanog saga. Ucinilo mi se da se kroz prozor naziru tornjevi Notre Dame, a da ispod nas mirno tece Sena. Sela je na fotelju ispred kamina. Bila je jesen i toplina lepog suncanog dana stvarala je miran i opusten ugodjaj. Pripremio sam topao kakao i pridruzio se princezi. Cinila se jos sitnijom no inace onako ususkana u ogromnu fotelju. Spustio sam se na tepih pored nje i jezio se od pomisli kako bi bilo divno uvesti divno bice u svet ljubavi i strasti.

Razmisljao sam kako da pocnem, a da sve ne pokvarim. Kako da skinem prvu krpicu s nje, kako da prikupim njeno poverenje. Mirno je sedela pijuci svoj kakao ne pokazujuci nikakve tragove panike i straha. Koliko je zapravo ona iskusna? Kovao sam jedan od planova, vec dobro znanih. Najpre bih ljubeci njeno nezno lice, usi,vrat svukao odecu i oslobodio telo koje bih isto tako ljubeci i milujuci osvajao milimetar po milimetar. Ljubio bih mali trbuscic, zario bih lice tamo gde jos niko bio nije. Osvajao bih latice nedirnute i ciste ljubavi. Grickao bih njene guzice, sve bi bilo moje. Mazio bih njenamala stopala ljubio prstice i slinio po kolenu.

A da naprosto zaboravim sve? Da odustanem od mog podlog cilja i ostavim neiskvarenu devojku u njenoj mladosti, bez mene. Pesimizam se upravo razilazo mojim mislima kad je Jelica naglo ustala sa fotelje.
Brzo je stala skidati svoju odecu koju je vrlo neuredno bacala po stanu. Mozda je to trebalo izgledati seksipilno. No nimalo erotike nije bilo u tom njenom postupku. Stajala je ispred mene naga, sto bi rekao nas narod ko od majke rodjena. Zinuo sam, predpostavljam i siroko otvorenih ociju promatrao to mlado, jedro telo kako nepomicno stoji ispred mene.

 

Bila je poput najhladnije skulpture, savrsene kamene statue u cast boginje Venere. Jednako drsko me obavestila da trosi pilule, vec godinu dana i da nemam brige. Tada je klekla, otkopcala moje hlace komentarisuci: „Ajde da vidimo sta striko ima“, Nesto u tom smislu. Pre no sto sam se snasao svojim je malim belim rukama izvukla iz hlaca ono moje zaprepasceno i mlitavo sto sam mislio da ce je izludeti. Tada je zarila lice u to moje izdajnicko krilo. Odvise prenerazen, polako, sasvim sporo sam shvatao da to nije bas dete, da poznaje anatomiju bolje no sto sam ocekivao. Jelica je zbilja znala sve.

Udaljio sam Jelicu, odgurnuo plavu glavicu od njenog toplog sladoleda, podigao je na ruke poput bebe drzeci je ispod ramena. Gledao sam te modre oci koje su spustile obrve, ali ne od stida vec da bi promatrale spolovilo koje se upravo uzbudilo. Stric Branko je blistao u punoj snazi, a Jelica se obliznula gledajuci kazalo koje je gledalo ka nebu. Ipak sam je poneo ka krevetu.

 

Spremno je legla siroko rasirenih nogu, a desnom je rukom odmah pocela obradjivati svoju gladnu strinu. Smatrao sam da treba da postupim pedagoski, da je kaznim za njeno razvratnicko ponasanje, da joj pricam o tome kako je mlada.
No mlada se lepotica samo protezala po krevetu otvarajuci mojim ocima toliko dugo zeljeni prizor. I dalje je mazila plave dlacice. To me je izludelo.

Hlace sam svlacio dugo, polako. Zeleo sam da ceka, da zeli strica Branka. Ustvari, zeleo sam da zaista uziva u onome sto smo smerali uciniti. Ali nisam mogao dopustiti da me na takav nacin zaskoci. A ne, dok Branko ordinira nema hop-cup.

Sada je sakupila noge, gotovo ih stisnula. Cekala je. Seo sam pored nje i stao je nezno milovati. Bila je mirna, tiha i nekako pokorna. Cekala je svaki moj dalji potez. Njeni su prsti bili slankasti, a nezna se noga izvijala ispod mojih poljubaca. Kolena su drhtala poput pahuljastog kristala maslacka. Sisice su bile male i nezno ruzicaste. Gutao sam ih citave i slusao muziku njenih tihih uzdaha. Tu i tamo dodirnuo bih retke dlacice ispod kojih se krio kanjon za mene. Lagano bih poljubio pocetak doline i kod svakog poljubca sve se vise otvarala. I opet za mene. Svaki je poljubac osvajao novi teritorij i spustao se nize do kote oko koje se svet i onako vrti.

Prekinuo sam igru i prineo njenim ustima strica Branka. Pohlepno je gutala i sisala, no nisam joj dopustio taj luksuz za dugo. Milovao sam joj belo lice njegovim sjajnim vrhom, lagano je udarao po obrazima. Protezala se za njim, lizala ga kada se ukazala prilika, zelela ga je progutati. Dao sam joj ga da ga malo sisa, a sam sam se pozabavio utezima ispod njega.

Zatim se vratih njenom telu. Gledao sam kako se predamnom otvaraju vrata, kako nastaje carolija. Jezikom sam lako ispitivao prag ulaza u lepotu njenog cveta. Citava nauka mogla bi se razviti od tih pokreta, neznosti i strpljenja koje sam ulagao. Jelica me je sada zelela vise nego ista na svetu. Bila je spremna da je uzmem. Pod ledja sam joj stavio jastuk, oslobodio njene jos uvek zarobljene ruke, kleknuo medju njena kolena kao pred ulaskom u svetiliste, u najraskosniji i najtajnovitiji hram ljubavi. Poklonio sam se svemoci prirodne, ciste ljubavi. Voleo sam Jelicu nezno. Bila je tiha poput siroke mirne reke, bila je pitoma poput bonace pri zalasku sunca. Bila je moja svakim mojim uzdahom, svakom svojom kretnjom, svakim delom svoga bica. Bila je moja u toj ludosti od zelje i strasti.

Kao da je vekovima trajalo. Nicega osim nas nije bilo na nasem otoku ceznje i pohote. Bili smo laki poput daha, bili smo strasni i napokon malo grubi. Svrsavao sam i jos uvek izvodio ludi ples i ubrzo je topla recica potekla iz njenog kanjoncica. Stvarajuci jezerce srece na plahti ispod nas. Ponornica se izlila a planina, ta opasna okomita planina okopnila je, smirila se izvirujuci nesigurno iz svog kanjona.

Jelica me sada ljubila i grlila, obecavala da ce pobeci od roditelja, da ce ziveti samnom i jos mnogo toga. Spustila se do strica Branka da mu osobno zahvali na ucinjenoj dobroti. A on jos onako natopljen sirupima strasti, primljen u ponovni postupak pohotnih usana Jelice, zivnuo je i trazio jos koju porciju. Pokleknuo sam je, zario joj ga onako mokroj i otvorenoj imao sam osecaj do grla. Njene sam bokove privlacio na svoje prepone i docekivao ih blagim udarcima. Bojao sam se da ce mi izleteti iz ruku. Odbijala se od mene, stenjala i sirila ruke daleko ispred sebe, bez oslonca, nataknuta samo na zestokog strica Branka.

Bio sam muzjak, strasan i gladan, zeljan zenke, bilo je to neko davno, praiskonsko vreme u doba vecnih mitova, sunce se topilo nad nama poput kotlova uzarene sperme. Prozimali su na beskonacni talasi uzitka a moja me Jelica gutala u zestokim grcevima pomahnitalosti. I napokon umor je savladao osecanje, umorio strasti, san je blagoslovio nase otupele zelje. Zagrljeni krenuli smo u snove snova.