Mladi Kolega sa Posla 1. Deo

Noseći tanak, ali udoban, plavi satenski ogrtač, Radmila Savić je sedela na kauču, nogu sklopljenih ispod sebe i sa čašom vina u ruci. Televizija je bila uključena, ali nije imala interesovanja za emisiju jer njen um je bio previše usredsređen na ono što je čeka u ponedeljak ujutro, sada udaljeno samo trideset šest sati.

Koliko god je pokušavala da odvrati svoju pažnju od toga, brineta nije mogla da odagna misao da će u to vreme biti podvrgnuta operaciji kako bi uklonila malo tkivo koje se pojavilo na njenom poslednjem pregledu. Njen hirurg ju je uverio da će sve biti u redu i da je benigni, ali naravno nije mogao to reći sa potpunom sigurnošću sve dok nije uklonjen i biopsiran.

„Samo se opustite i uživajte u vikendu“, rekla je njena doktorka juče popodne na njenom preoperativnom pregledu, „i pokušajte da ne mislite mnogo o tome.“ To se pokazalo lakše reći nego učiniti. Ranije tog dana je otišla u bioskop, samo da izađe iz stana, ali jedva da se sećala radnje koju je gledala.

Čak je i večeru koju je imala u jednom od najboljih restorana u komšiluku pojela manje od pola. Izraz ‘poslednji obrok’ ubio joj je apetit. Možda i ne bi bilo tako loše, pomislila je Radmila, kad bi imala sa kim da podeli čekanje. Ali, želeći privatnost, nikome na poslu nije rekla za operaciju, čak ni svom šefu.

Koliko je on znao, ona je uzela samo nedelju dana odmora, mali predah kako bi imala vremena za odmor nakon što je ušinula leđa prošli mesec. Sa obzirom na veliki broj neiskorišćenih slobodnih dana koje je skupila tokom prošle godine, teško da se mogao žaliti. Nije da je ikada imao razloga za to.

Radmila je uvek bila uspešna na poslu, ulažući sve sate potrebne da bi obavila posao. Nedostatak toga je, međutim, bio taj što joj je ostavilo malo vremena da razvije veći bliskiji krug prijatelja. Da, bio je tu njen bivši muž, Nikola, naravno. Uspeli su posle razvoda da održe dovoljno blisku vezu gde bi on u najmanju ruku ponudio rame na koje bi se mogla osloniti.

To je bilo tako da Nikola i njegova nova supruga trenutno nisu bili hiljadu km daleko na odmoru. Osim toga, tu je bila i Ruža, njena najbliža prava prijateljica. Računovođa plave kose, koja je živela samo nekoliko spratova ispod nje, sa zadovoljstvom bi ponudila to pomenuto rame. Ali iskustvo je naučilo Radmilu da će ako kaže Ruži samo pogoršati situaciju. Koliko god su dve žene godinama pomagale jedna drugoj, bolest nije bila zanimljiva tema.

Dakle trebala je biti sama, boca vina uz nju i sve ono nebitno na TV -u. Bar je u frižideru bila još jedna boca vina, podsetila se ona, koju je mogla otvoriti nakon što završi onu na pultu. I veče je teklo kako je teklo, u samoći, miru i tišini.

Sat kasnije, dobro je napredovala u svom planu, polovina prve flaše je već nestala. Prvi put tokom celog dana, konačno je uspela, barem delimično, da izbaci iz misli svoju predstojeću operaciju. Međutim, nedugo zatim, Radmila je čula zvuk zvona na vratima svog stana, ali je prvo pomislila da je zvuk došao sa televizora.

Kada se to ponovilo par sekundi kasnije, shvatila je da je to zaista zvono ulaznih vrata i, bacivši pogled na sat, pitala se ko bi to mogao biti. Bilo je skoro pola deset uveče. Bacivši pogled kroz špijunku pre nego što je otključala bravu, Radmila je ugledala mladića koji nosi tamno braon pantalone i plavo-belu košulju kratkih rukava.

U početku je bila sigurna da je sigurno pogrešio stan, ali kada se okrenuo prema vratima, prepoznala je tamnokoso i blago bradato lice Filipa Ristića, jednog od pripravnika u njenoj firmi.

Dvadesetjednogodišnjak koji je upravo završio fakultet prethodnog juna (da, diplamirao je za svega tri godine!), verovatno je bio poslednja osoba koju je mogla zamisliti da se pojavi na njenom kućnom pragu u subotu uveče.

Radmila je lako mogla provesti narednih pola sata razmišljajući o tome šta radi na njenom pragu. Umesto toga, ona je pristupila direktno i jednostavno otvorila vrata i pitala. Da nije bila prikladno odevena za društvo, nije joj palo na pamet sve dok nije videla reakciju na njegovom licu na odeću koju je nosila. Do tada nije bilo razloga za brigu oko toga.

„Izvinjavam se što sam se pojavio tako kasno i nenajavljeno, gospođo Savić“, rekao je Filip nakon dugog oklevanja, izvlačeći oči iz tamnih bradavica vidljivih kroz materijal Radmilinog ogrtača. „Pokušao sam da pozovem unapred, ali vaš telefon je neprestano prelazio na govornu poštu.“

Radmila nije propustila pogled njegovih očiju, automatski je zategnula svoj noćni ogrtač, ne shvatajući da ne samo da su se time njene bradavice samo učinile još istaknutijim, već su naglasile i njen dekolte. Kad je to shvatila, bilo je prekasno da se bilo šta učini po tom pitanju. Već je video ono što je video.

„Zapravo sam bio ovde već ranije danas. Direktor mi je poslao papire sa onog računa. Očigledno ste zaboravili da ih potpišete pre nego što ste juče otišli sa posla. Uglavnom, danas tokom dana nisam dobio nikakav odgovor nakon što sam pozvonio, pa sam zaključio da ću otići na večeru i vratiti se kasnije. Ali onda mi se nešto auto pokvario pa sam morao da sačekam da dođe jedan od mojih prijatelja i poveze me.“

Filipov komentar o govornoj pošti naterao je Radmilu da shvati da je zaboravila uključiti mobilni telefon nakon što ga je isključila u bioskopu. Štaviše, zaista je zaboravila da potpiše te papire pre nego što je juče otišla na lekarski pregled.

„Hoćete li molim vas ući kolega?“ Rekla je Radmila otvarajući vrata do kraja i odmaknuvši se u stranu.

Dok je zatvarala vrata za njim, Radmila je mentalno zabeležila da šefu pošalje poruku u kojoj bi pohvalila Filipovu upornost u osiguravanju da su ti važni papiri budu potpisani. Bilo je dovoljno loše što je klinac tokom stažiranja zarađivao nešto više od minimalne plate; sada je unosio dodatne neplaćene sate zbog njene greške.

Kad se Radmila okrenula, Filip je već izvadio papire iz male torbe preko ramena koju je nosio, pružajući ih. Učinila je to i potpisala ih.

„Zaista mi je žao što ste morali toliko da se bakćete oko svega“, rekla je Radmila dok mu je vraćala papire.

„Dolazi sa poslom“, rekao je Filip dok ga je uzimao papire i vratio ih u torbu.

„Ipak, sigurna sam da zgodan mladić poput vas ima bolje mesto za boravak u subotu uveče“, odgovorila je Radmila.

Filip se nasmešio na komentar, čak i dok se Radmila pitala šta ju je navelo da uopšte napravi takav komentar. Nije da nije istina, bio je prilično zgodan, ali to svakako nije bilo nešto što bi ona prokomentarisala u kancelariji.

„Zaista nisam imao nikakve planove“, brzo je rekao Filip kako bi ublažio svaki osećaj nametanja koji je ona mogla da oseti.

„Tako sladak a bez devojke?“ neočekivano je čula sebe kako pita.

„Ne, ne više“, odgovorio je Filip. „Prekinuli smo pre nekoliko meseci.“

Filip i njegova bivša su do završne godine na fakultetu bili zajedno, ali su se rastali ubrzo nakon diplomiranja. Uzela je posao u drugom gradu i nije ju zanimala veza na daljinu. Od tada, nedostatak slobodnog vremena i ograničena finansijska sredstva sprečavali su ga da ponove krene u neku dublju vezu. Toliko da je na jednostavno odustao od toga i na neodređeno vreme posvetio se drugim stvarima, pre svega karijeri.

KRAJ 1. Dela