Poslednji Pacijent 1. Deo

Pacijent je bio poslednji tog dana, „Hvala bogu“, pomislih u sebi. Bio je petak, bio je dug dan i još duža nedelja. Činilo se da je moj život beskrajna parada pacijenta, posete kancelariji i obilasci bolnice. Nisam se mogla setiti svog poslednjeg slobodnog dana.

Kao i u većini malih gradova, bili smo u manjku doktora i moj život je bio povezan sa pacijentima i svakom hitnom situacijom. Moja medicinska sestra bi uvek pripremila pacijenta, izmerila im krvni pritisak, težinu, izmerila visinu, a zatim ih skinula do donjeg veša i polegla na sto za pregled.

Kao lekar, sve to sam prošla hiljadu puta ranije. Sestra je provirila u moju ordinaciju i rekla: „Pacijent je spreman, da li je u redu ako sada odem, dadilja je pozvala i rekla mi da se moja ćerka ne oseća najbolje pa bi bilo dobro da odem da vidim o čemu se radi.“

Odgovorila sam, „Naravno, ovo je poslednji pacijent za danas tako da neću ni ja još dugo, idi ti po svoju ćerkicu i ne brini.“

„Hvala vam“, odgovorila je sestra i napustila ordinaciju.

Sestra je izgledala umorno koliko sam se i ja osećala, od te pomisli me je bilo strah pogledati se u ogledalo. Pogledala sam grafikon i nasmešila se kad sam prepoznala ime pacijenta. Ovaj pacijent je bio najbliži „prijatelju“ koliko pacijenti to mogu biti. Biti jedini lekar ovde značilo je duge sate i ne mnogo ličnog života, ali takođe je značilo da poznajem skoro svakoga.

Pacijent je bio nešto stariji, po podacima imao je 54 godine. Razgovarala sam s njim gotovo svakodnevno jer je bio kurir koji je često donosio pakete u moju ordinaciju. Uvek bi me uljudno pitao kako sam, uvek bi me saslušao i izgledao iskreno zainteresovano, gotovo flertujući sa mnom.

To mi je puno značilo u životu gde sam se uglavnom bavila ljudima koji su mi govorili samo o svojim problemima. I lekari su ljudi; a takođe, moj osmeh je bio na licu i zato što je ovaj pacijent bio atraktivan i u odličnoj formi.

Činilo mi se da sam te nedelje bila ili u kancelariji ili u bolnici bez pauze, ježila sam se razmišljajući o svim svojim uvenulim biljkama kod kuće. Ustala sam iz stolice i polako odšetala do sobe za preglede. Razmišljajući o ovom pacijentu, moram priznati, malo mi je ubrzalo srce usled treptaja davno zaboravljenog uzbuđenja.

Jedno kucanje na vrata i zakoračila sam u sobu. Sobe za pregled su svuda bile iste, a ni ova se nije razlikovala. Pacijent i ja smo razmenili ljubazan razgovor koliko je to bilo moguće u situaciji kada je jedna osoba bila potpuno odevena, a druga samo nosila donji veš, čak ni bolnička haljina, i pokušala sam da ne primeti koliko sam buljila.

Pitala sam se zašto mu sestra nije dala bolničku “haljinu”, ali odlučila sam da je ne preispitujem jer, iskreno, uživala sam u pogledu, ne previše profesionalno – pomislila sam u sebi, ali ipak malo poslastice za mene.

Pitala sam standardna osnovna pitanja o problemima koje je imao, a odgovor je bio ne na sva pitanja, kao što sam i pretpostavila. Bilo mi je malo ometajuće, ovaj pacijent je bio vrlo atraktivan, iako stariji od mene, i pacijent je bio u odličnoj fizičkoj kondiciji.

Imao je vitko atletsko telo, praktično bez masnoće, osim na pravim mestima, noge i stomak bili su dobro definisani i bilo mi je teško da ne buljim u prsa i međunožje pacijenta. Ta iskra koju sam osetila sada se upalila u plamen i otkrila sam da nisam ni izbliza umorna koliko mi se činilo, a uzbuđenje je nastavilo da raste dok sam ga ispitivala.

Ipak sam se primorala da ostanem koncentrisana ili bar koliko god je to bilo moguće. Posle nekoliko minuta, pitanja su skrenula ka nekim intimnijim, o problemima sa seksom i libidu.

Pacijent je pomalo posramljeno odgovorio da je njegova partnerka nekako izgubila interesovanje za seks tokom proteklih par godina, i zapravo jedini seks koji je imao bio je kada bi bio sam – samozadovoljavajući se.

Na njegovu izjavu umalo mi nije izletelo: „To je baš šteta“, ali sam se zaustavila na vreme.

Ali samo zato što to nisam naglas rekla, nije značilo da to nije istina. Očigledno umorna, moj mozak nije imao uobičajene filtere i bilo mi je toliko primamljivo da ponudim da ovde i sada rešim problem za svog pacijenta i njegov manjak seka.

Inače, ni moj sopstveni seksualni život nije postojao i uprkos etičkim i profesionalnim posledicama seksa sa pacijentom, čak i sporazumnim, znala sam da bi to bila greška; međutim, uvek sam mogla da maštam i uprkos profesionalnim rezervama, nisam mogla da si pomognem da ne razmišljam o ovom pacijentu na najerotičniji način.

Pokušala sam da se setim kad sam poslednji put imala seks i shvatila da je prošlo više od godinu dana! „Prokletstvo“, rekla sam sebi u bradu.

Pacijent je ponovio pitanje pre nego što sam shvatila da je ono uopšte i postavljeno i vratola sam se u stvarnost. Odgovarajući na pitanje, ponovo sam se usredsredila i nastavila sa pregledom.

Nakon što sam poslušala srce pacijenta na grudima, a zatim i na leđima, nisam mogla da ne primetim da pacijent praktično nije imao dlake na telu, bio je gotovo savršeno gladak. „To je zanimljivo“, pomislila sam u sebi, mada da budem poštena, sve više pacijenata je bilo ovakvih i lično mi se sviđalo, i na ženama, i iznenađujuće i na muškarcima.

Skoro da sam pitala pacijenta o ovome, ali tek što sam otvorila usta, zatvorila sam ih, to nije bila medicinska stvar, i iskreno govoreći, lično sam se brijala prilično redovno, jer mi se svidelo kakav je osećaj i pretpostavila sam da on radi to isto zato. Osećaj moje odeće na glatkoj koži, čak i nešto tako osnovno poput pokrivača i čaršafa osećalo se tako seksi.

Samo zato što je moj pacijent bio u 50-ima, to nije bio razlog da ne uživa u onom seksi osećaju koji se i meni toliko sviđao. Nakon što sam zamolila pacijenta da ponovo legne na leđa, odsutno sam se zapitala da li su mu SVE dlake na telu uklonjene.

Koristeći stetoskop, zamolila sam pacijenta da duboko udahne i odmah sam primetila naježenu kožu duž celog njegovog polu golog tela. Takođe sam primetila da je držao oči zatvorenima. Slušala sam njegovo telo, disanje mu je postajalo ubrzano, a otkucaji srca sve brži.

„Da li je to možda zbog mene?” – Pitala sam se.

Ljudi su govorili da izgledam dobro, i muškarci i žene su često komentarisali; ali, nisam im verovala, mislila sam da izgledam nekako uobičajeno, ostala sam kolko tolko u formi uprkos svim dugim radnim satima i održavala sam svoje telo, ali bilo mi je teško da poverujem da sam ovog pacijenta mogla da privučem.

Priznajem, to se događalo i ranije, ali nikada nisam reagovala, uvek govoreći da mi se laska, ali sam se trudila da svoju profesionalnost održim na visokom nivou jer znate kako je u malom mestu – ljudi bi svašta pričali.

Između papirologije i dugih sati u bolnici, jedina vrsta akcije koju sam seksualno sprovodila bila je slična mom pacijentu – sopstvenom rukom. Bilo je u redu, ali ne baš ispunjujuće.

Pomerajući se stetoskopom preko pacijentovih grudi oko malih, ali vrlo tvrdih bradavica, niz ravan stomak, nastavila sam da slušam i pretvaram se da sam usredsređen na pregled, sve vreme razmišljajući o tome kako je njegovo telo savršeno, posebno s obzirom na njegove godine.

Pitala sam se da li bih trebao još malo da istražim, mogla bih učiniti da to izgleda kao deo pregleda. Znala sam da nije u redu čak ni da imam te misli, ali s obzirom na to koliko je vremena prošlo otkako sam imala smisleni kontakt sa drugom osobom, osetila sam kako mi profesionalni oklop počinje pucati.

Sve te stvari; dugi radni dani, nedostatak uvažavanja i priznanja, usamljenost, želja za strašću, svi su oni pomagali da se taj oklop rastvori, dok sam nastavljala ispitivanje ovog zrelog zdravog tela. Po prvi put ikada kao ozbiljan lekar, rizikovala sam da pređem crvenu liniju.

KRAJ 1. Dela