Slatki li su teta Brankini kolači?
Slatki li su teta Brankini kolači?, pitao se dvadesetpetogodišnji Zoran nakon dve godine života u novom stanu u jednoj NovoBeogradskoj ulici.
Sedevši potpuno sam u velikom naslonjaču u svojoj dnevnoj sobi, razmišljao je ovaj do skoro nevini i svakoj devojci u njegovom okruženju drag mladić, da li je u određeno vreme trebao biti na određenom mestu, i je li se zaista trebalo dogoditi ono što se Zoranu dogodilo pre godinu i po dana, kada se uselio u novi stan, koji je kao vredan student, i sada svršeni inženjer informatike i računarstva dobio na poklon od oca Milana, koji se svako malo selio iz grada u grad, iz bivše republike u bivšu republiku kao pukovnik JNA, kako bi njegov jedini Zoka imao svoju nezavisnost i potpunu sigurnost.
Razmišljao je Zoran, da li bi ga osudilo njegovo društvo da zna za ovo, njegove kolege na poslu, kako bi pogledao u oči rođacima iz očevog rodnog sela, kako i kuda da krene dalje, i šta da uradi da se otrgne sladostrašću, ali sedevši tako, ovaj mladi uspešni mladić ništa pametno nije smislio. Jedino što je znao, znao je to da su mu obadve žene koje su ga svojom pohotom i rasnim telima začarale drage, i da jednako želi uživati i sa jednom, i sa drugom, a do kada, i da li će to ikada prestati, Zoran to nije znao, a nije niti želeo da zna.
Bilo je to pre nekih godinu i po dana, kada se dvadesettrogodišnji Zoran Milovanović vratio jednog posle podneva kući, sa diplomom inženjera u ruci, i osmehom na licu.
„Mama, oče, dobri moji“ ushićeno je još sa vrata kliknuo Zoran. „Neka Vam je hvala za sve što ste u životu za mene učinili, a posebno tebi dobri moj i mili oče. Svojom si me vojničkom strogoćom naučio da marljivo radim, a ti dobra moja majko svojom mirnoćom da istrajem. Danas, kada sam postao ono što sam želeo da postanem, želim da Vas obadvoje, a svakoga jednom rukom zagrlim, i zahvalim Vam na svom uloženom trudu i vremenu, kojeg ste za Vašeg malog nestaška kako me je mama zvala utrošili, i mogu Vam reći mili moji, da ga niste bacili uzalud“.
Zoki sav crven u licu zagrli oca Milana i majku Olgu, a ovoj sredovečnoj ženi potekoše suze niz lice kada ugleda svog dvadesettrogodišnjeg sina onako krupnog, srećnog i zadovoljnog.
Otac Milan, iz fioke izvuče svoju Zastavu M57, a koju je dobio kao penzionisani uzoran vojnik JNA, a i kao zahvalnicu što je odbio neprijatelja u prvim redovima na Trpinjskoj Cesti u prošlom ratu.
Otvorivši terasu i rekavši:“Neka čitav Beograd čuje kada je sin ex pukovnika Milana Milovanovića poštenim radom zaradio svoju diplomu“, Milan ispali ceo okvir iz pištolja u vazduh, ne krijući radost na licu.
„Milane, polako, moraš sada paziti na srce“ umirivala ga je žena Olga, grleći ga, i milujući mu rukama snažna ramena, kakva su samo imali najbolji vojnici Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Ušavši u kuću, Milan odloži TT u fioku, a zatim izvadivši jednu aktovku tašnu, i pruživši je u ruke jedinom sinu Zoranu Milan reče:
„Sine mili. Ovo ti tvoj tata predaje na dar kao marljivom, vrednom i uzornom građaninu grada Beograda i studentu. Nadam se da ćeš u ovome uživati, i da ćeš biti srećan kada umoran sa posla dođeš u svoje“.
Ne znaju ći šta je u tašni, Zoran nespretno drhtavim rukama otvori bravicu, a zatim polako podiže poklopac. U tašni su bili ključevi, Rolex sat na velikoj masivnoj narukvici, jedna bankovna kartica i pištolj Zastava 7.65.
„Sine“, rekao je Milan. „Ovaj ti pištolj tata poklanja, a puno mi je puta spasao život na noćnim stražama. Neka tako donese sreću i tebi. Samo moraš otići u policijsku stanicu, da potpišeš dozvolu, jer sam ti to sredio kod čika Mirka u stanici. Zorane dušo. Na kartici imaš dovoljno novca, da pokreneš svoj vlastiti posao, a ključevi su ti od stana koji ti je tata kupio. Stan nije veliki, garsonjera je, ali će ti za početak biti dobar, a ionako će ti i ovaj ostati jednog dana, a mi možemo preći u onaj, ili ga izdaj. Ovo smo sine sve napravili da jednoga dana budeš zadovoljan i da budeš siguran kada nas ne bude“.
Zoran od srca zahvali svojim roditeljima, a zatim sa ocem poče da se sprema za prelazak u novi stan.
„Znaš tata“ reče Zoran, „Ja i jedan moj bivši profesor sa fakulteta smo u pregovorima da otvorimo firmu, pa bih ja uložio ovaj novac što si mi ti dao, naravno ako se ti tata ne ljutiš“.
„Ne sine, ne ljutim se, novac je tvoj, i tvoj stari otac je siguran da ćeš ti to pametno iskoristiti“.
I tako je i bilo. Mladi Zoran Milovanović je prešao u novi stan, a sa svojim profesorom započeo na otvaranju zajedničke firme za programiranje i održavanje velikih sistema.
Vraćajući se jedne večeri sa posla, Zoran parkiravši svog Audia uputi se prema zgradi.
Penjući se uza stepenice prema svom stanu jer lift nije radio, Zoran ugleda žensku priliku srednjih godina, kako nosi neke kese uza stepenice, ali primeti i to da je teret pretežak za ruke ove sredovečne žene.
„Oprostite komšinice, imate li šta protiv da Vam pomognem?“, upita zoran ženu, jer je znao da su komšije, a ovu je ženu često video u prolazu, ali više od „Dobar dan“, Zoran sa njom nikada nije razmenio.
„Oh dušo, baš si ljubazan. Upoznala sam tvoga oca kada je kupovao ovaj stan gde si ti sada, i po njegovom držanju shvatila sam da si ti iz jedne fine i kulturne porodice. Ne moraš da se mučiš, ionako sama tolike godine nosim sve, pa mogu i ovo nekoliko kesa“.
„Ma neka komšinice, ja imam obadve ruke slobodne, pa ću rado podeliti deo tereta sa Vama“ reče Zoki, i prihvati od gospođe nekoliko kesa i ponese ih.
Nosivši tako kese, Zoran stigne i do vrata stana svoje komšinice, a kada ih ona otvori, Zoran joj pomogne da unese kese unutra.
„Hajde, uđi da popijemo kafu, hvala ti, ipak mi je puno značilo to što si prihvatio da mi poneseš ove kese“.
„Ma neka komšinice, kafu slabo stvarno pijem, nema potrebe, ja bih Vam uvek pomogao ako sam tu“.
„A da te rashladi jedan hladan sok? Užasno je vruće bilo danas, a i sigurno si umoran“.
Zoran razmišljajući kako da odbije ovu gospođu koja mu želi zahvaliti na pomoći pristane, i uđe unutra zatvorivši vrata za sobom.
„Eh pa komšija, da se upoznamo. Ja sam Branka“ rekla je i pruživši Zoranu ruku sede na jednu fotelju.
Zoran se uljudno predstavi, i sede na trosed preko puta nje.
Branka je bila domaćica, žena sa svojih 54 godine, plavih očiju, smeđe kose i korpulentnije građe.
Nosila je tada pripijenu majicu i neke kratke letnje pantalonice, a duboki dekolte joj se isticao u prvi plan, dok su grudi kipele iz njega i ljuljale se.
Branka ustade iz fotelje, a zatim ode u kuhinju da donese sok.
„Evo Zorane, danas sam pravila i kolač sa jabukama, pa izvoli, probaj, verovatno i ti kao i svi mladi voliš slatko“.
„Jooooj teta Branka, niste baš trebali, pa ugojiću se, pa posle neću moći trčati, znate, ja svako jutro pre posla malo trčim, da uhvatim kondiciju“.
„Ma daj Zoki, ne brini ti, pa neće te jedan moj kolačić ugojiti, samo se slobodno posluži“.
I zaista, Zoranova omiljena poslastica bila je kolač sa jabukama i pudingom, jer mu ga je majka Olga vrlo često pravila, jer je Zoranova majka bila domaćica kao i ova gospođa, kod koje naš junak Zoran jede kolač sa jabukama, i pije hladan sok od bresaka.
Nakon što je Zoran došao sebi, ustade, i odluči da krene kući.
„Ma kud se tako žuriš Zoki?“ reče mu Branka, „i znaj, nemoj me zvati tetom, to me nekako čini starom, znaš, ja nemam decu, pa nisam navikla da me neko zove teta. Radije me zovi Branka, to je kraće, i lakše ti je“.
„Dobro, zvaću Vas onda komšinice, ili gospođo Branka“ reče Zoran, a zatim se uputi prema vratima i pozdravivši se s Brankom, krenu prema svom stanu.
Dani su prolazili, a Zoran je sve bolje napredovao u svom poslu.
Jednoga jutra dok je izlazio iz zgrade, na stepenicama opet sretne svoju komšinicu Branku:
„Ćao maleni!“ uzviknu Branka, i potrča ovom veselom mladiću u susret zagrlivši ga, i poljubivši u obraz.
„Koliko te bre dugo nisam videla, pa što ne svratiš, što se ne javiš. De, de, šalim se Zoki, znam da puno radiš i da si umoran, ali, kada si već tu, htela sam nešto da te pitam. Je li, jel’ ti ono beše radiš nešto sa kompjuterima?“
„Da gospođo Branka, radim, zašto?“ upitao je Zoran.
„Znaš, imam neki stari kompjuter, koristim ga čisto da se čujem sa sestrom u Švajcarskoj, pa ako možeš čisto malo da mi ga pogledaš, znaš ono virusi, i to, ja se u to ništa ne razumem“.
„Ama komšinice, sve za Vas, kako Vam ne bih pomogao, Vi ste mi prvi u ovoj zgradi za ovo vreme pružili ruku, i obratili mi se kao komšija komšiji. Mogu ako hoćete i večeras, danas je ionako petak, pa ću na poslu ja ostati do 5 posle podne. Odgovara li Vam oko 8 večeras?“
„Da Zoki, nemam nikakvih obaveza, čuj, spremiću ti nešto za večeru, znam da jedeš tu suvu hranu, nemoj se ti ljutiti na mene, ja sam tako staromodna, ko zna, možda sam na tom kompjuteru nešto i pokvarila, ne razumem se ja u to“.
Pruživši joj ruku, Zoran krenu put svog automobila, i uputi se na posao.
Vreme je prolazilo toga dana, i došao je i trenutak kada je Zoran zaključao vrata svoje kancelarije, i uputio se prema parkingu, kako bi se odvezao kući.
Kući se istuširao, odmorio, a zatim potražio potrebne programe kako bi Branki pogledao računar.
Pronašavši sve što mu je potrebno, Zoran se uputi do Brankinog stana, a zatim pozvoni.
Za nekoliko trenutaka, Branka se pojavi na vratima u roze haljini na bretele, a znoj joj se cedio sa cela i lica. Ona zagrli zorana, poljubi ga u obraz i zajedno uđoše u Brankin stan. Ušavši unutra, Zoran već u hodniku oseti miris pečene piletine koji je dopirao iz kuhinje.
„Može kafica dušo?“ upita ga Branka.
„Rekao sam Vam da slabo pijem kafu, ali sa Vama ću popiti vrlo rado“ reče Zoran.
Branka se uputi prema kuhinji, a Zoran sede na trosed gledajući za njom kako njiše kukovima dok hoda.
Tada se zoran seti koliko je devojčicama bio drag kada je bio u četvrtoj godini srednje škole, a i kasnije devojkama na fakultetu, ali osim par noći seksa u životu, ličnog seksualnog iskustva nije imao, osim što je o seksu znao puno čitajući knjige, erotske časopise, i drkajući ponekad na neku zgodnu devojku sa drugih fakulteta.
Svakako, Zoran nije bio stidljiv, ali je želeo da u životu uspe onako kako je to učinio njegov otac. Da završi školu, pronađe posao, a zatim se posveti nekoj vezi, koja će ga rasteretiti kada umoran dođe sa posla kući.
Njegov je otac Milan znao da je Zoka već odrastao čovek, pa mu je s toga i kupio stan, gde će odvojen od roditelja imati svoju intimu, i biti svoj na svome.
„Evo kafice“, trgnu ga Branka iz budnog sanjarenja. „Želiš li šećera?“
„Ne, kada pijem kafu gospođo Branka, pijem je bez šećera“.
„Onda dobro Zoki, evo, tebi po volji bez šećera“.
Branka spusti kafu na mali stočić, i sede preko puta Zorana, otkrivši noge do iznad kolena.
Zoran tada prvi put odmeri Branku, i učinila mu se nekako izazovna, ali, ništa nije preduzimao.
Nakon što su popili kafu, Branka postavi sto, i oni sedoše da večeraju. Zoran je voleo piletinu sa krompirom, i uživao je u Brankinim kulinarskim veštinama.
„A sada, može domaći sladoled?“ upita Branka, i za trenutak iz frižidera donese dve činije sa hladnim sladoledom od jagode i čokolade.“
Zoran se je svakog trenutka divio gostoljubivosti ove žene, i sve ga je više podsećala na njegovu majku Olgu, koja je Zoranu ispunjavala svaku malu želju kada je god imala prilike za to.
„OK komšinice, sada kada smo malo uživali, sada da Vam pogledam računar ako dopuštate“.
„Može Zorane, tamo je u sobi, vrata levo“.
Zoran uze torbicu sa CD-ovima, i uputi se prema računaru. Zoran je radio oko Brankinog računara, a Branka je pospremala kuhinju i trpezariju od večere. Udubivši se u rad, Zoran nije ni opažao koliko vremena već radi, kada je u dnevnoj sobi zazvonio telefon.
„Halo“, javi se Branka. „Da, može, jaoj Vera, imam tu jednog divnog mladog komšiju, radi mi nešto oko računara. Da, doselio se pre jedno 4, 5 meseci kod nas, divan je dečko. Da, moraš ga upoznati. Tako fino komunicira, fine manire ima. Da, pa može, nema problema, ne spavam, dođi“.
Branka je spustila slušalicu, i uputila se prema sobi gde je Zoran sređivao računar.
„Može li šta biti od toga Zoki?“
„Može gospođo Branka, ali morao sam ponovo da instaliram operativni sistem, toliko je računar bio pun smeća, da je ovo bilo jedino rešenje. Ja ću biti gotov za nekih sat, dva, a ako Vi želite da spavate, ja ću Vaš računar odneti kući, pa ću Vam ga sutra vratiti“.
„Ma ne Zoki, sada će mi doći moja prijateljica Vera, pa daj, ostani da popiješ kafu sa nama. Sada sam joj pričala o tebi, i ostani, da te upozna“.
„Jooooj gospođo Branka, pa kako ću da ostanem toliko dugo, sutra do duše ne radim, ali kako da Vam kvarim društvo“.
„Ma daj srce, pa ne bih valjda odbio svojoj komšinici da ostaneš?“
„Ne, nikako gospođo Branka, Vas jedino u zgradi poznajem, zašto bih Vam odbio“.
„Srce si Zoki, ljubi te tvoja komšinica, baš se radujem što ćeš upoznati Veru, ona je otkačena žena, starija je od mene 4 godine, a ponaša se kao dvadesetogodišnjakinja“.
I zaista, nakon jedno tridesetak minuta, začu se zvono na vratima, i u stan uđe Vera.
Vera je bila žena od nekih 58 godina, malo niža od Branke, ali je bila punija, crne kose i crnih očiju.
Bila je obučena u neku belu majicu kratkih rukava, i farmerice, a na nogama je imala sandale sa malo podignutom petom.
„Aha, to je taj naš mladi stručnjak?“ upita Vera Branku, a zatim se uputi prema Zoranu pruživši mu ruku.
Zoran odmeri Veru, a parfem kojim je bila namirisana uzbudio ga je.
„Drago mi je gospođo Vera, ja sam Zoran“.
„Hajdemo u dnevnu sobu da popijemo kafu“ reče Branka, i Zoran ostavivši još neki program da se instalira uputi se prema dnevnoj sobi.
„Evo, ja ću na ovu drugu fotelju“ reče Vera, a Zoran je seo na trosed.
Sada mu je Vera bila sa desne strane, a Branka je sedela preko puta njega.
Branka je donela kafu, i počeše lagano ćaskati.
„Hej, ja sam potpuno zaboravila, imam nešto za nas“ reče Vera, a iz torbe polagano izvadi flašu crnog vina.
„Wow, reče Branka, pa ti si stvarno došla da upoznaš mog Zokija“ kroz smešak reče Branka, a Zoran se zacrveni u licu.
„Nije valjda da se plašiš dve starije gospođe?“ zadirkivala je Vera Zorana.
„Ne, nikako gđo Vera, samo mi je malo neugodno da Vam kvarim društvo“.
„Ma kakvi Zoki“, reče mu Branka, „opusti se samo ti, da popijemo kafu i vino, pa ćemo onda da igramo karti“.
„Ne, bolje da igramo fote Branka, sada nas je troje, pa je zanimljivije, ha mladi gospodine?“
„Ja sam za šta ste god Vi, nema problema, ako sam Vam ugodan u društvu, možemo da igramo i fote, nije mi to problem“.
„OK, super, onda Branka, podeli ćemo papiriće“ reče Vera. „Crni je Zoranov, beli je moj, a žuti je tvoj, pa ćemo izvlačiti“.
Branka podelivši papiriće sede na svoje mesto, i započe igra fota. Prva je predlagala Vera, jer je ona došla kao gošća, i imala je prednost.
„Šta da radi ova fota? Ova fota, ova fota, neka otvori vino, i natoči nam svima u čaše.“.
Zoran je izvlačio, i izvuče crni papirić.
„Zoran. Zoki, otvori nam vino, i natoči nam svima u čaše reče Branka“.
Zoran poslušno otvori vino, i natoči svima u čaše. Prvu čašu elegantnim pokretima pruži Veri, drugu Branki, a treću je uzeo sebi.
Pošto popiše prvu čašu, sada je red pao na Zorana da on predlaže šta da radi neka fota.
Zoran je razmišljao šta da predloži, jer nije znao kako da postupi, a da ne naljuti Veru, ili Branku.
„Šta da radi ova fota? Ova fota, ova fota, neka odpleše nešto“.
Izvukoše beli papirić, i Vera ustade.
Podignuvši ruke uvis, Vera zaplesa, i tek tada se pred Zoranovim očima ukaza Verina figura, i grudi koje je grudnjak jedva činilo mu se držao.
Zoran nije mogao, a da ne razvuče usne u blag osmeh zadovoljstva.
Opet je došao red na Veru, i ona predloži:
„Ova fota, ova fota, neka skine majicu“.
„OOOOOOOOOO!“, ote se Zoranu i Branki, kada izvukoše žuti papirić.
„Hajde Branka, šta čekaš, skidaj majicu“ reče Vera Branki.
„Joooj Vera, oduvek si bila luda, ali da si toliko nisam znala. Pa ja nemam majicu, imam haljinu“.
„A imaš li gaćice ispod, pa nisi gola, skidaj to“.
„Vera, nemoj, kako ću bre pred ovim detetom, sramota me, nemam grudnjak“.
„Aman skidaj to, da te ja ne skinem“, i Vera bez reči skide svoju majicu.
Grudi u čipkastom grudnjaku sevnuše na slobodu, a Zoran i Branka nisu skidali oka sa vere koja je skinula majicu.
Branka ispi čašu vina, i ustavši, poče otkopčavati haljinu, oborivši pogled.
Vera je pljeskala rukama, a Zoran je netremice gledao u Branku.
Otkopcavsi haljinu, Branka je stidljivo pustila da joj polako sklizne na pod.
„Opa, pa vidi ti mačke kako izgleda, zar te je stid tvog tela?“ upita Vera, i bez srama priđe branki i štipnu je za stomak.
„Sada ti draga biraš fotu, pazi neka bude originalna. Ako ti je teško, popij malo vina“.
Branka ispije gutljaj vina, pa reče:
„Ova fota, ova fota neka skine pantalone, ili suknju“.
„OOOOOOOOOO“, ote se iz Verinih usta, a kada izvukoše crni papirić, Zoki samo obori pogled, i zagleda se u pod.
„Hajde mali, šta čekaš, skidaj te pantalone“ potaknu ga Vera.
„Joooooj, moje dame, nemojte se ljutiti, ali sramota me, znate, ja, ja sam muškarac, a, a, vas ste dve tu“.
„Aman skidaj se da te ja ne skinem, što si ti sad izuzetak, pa zezamo se“.
„Hajde Zoki, pogledaj mene, hajde nemoj se stideti svoje komšinice“, priđe mu Branka, i poče mu otkopčavati šorts.
„MMMMM“ reče Vera kada je ugledala Zokija u boksericama, priđe mu, i skide mu majicu.
Zoran je sada stajao zbunjen, samo u boksericama.
Vera priđe muzičkoj liniji, i pusti neku laganu muziku.
Zatim priđe Zoranu, i zamoli ga za ples.
Osećao je njen stomak na svojim preponama, i toplotu njezinog tela. Osećao je kako se uvija, kako se trlja o njega, i kako zadovoljno uživa.
„Brankice, zar nećeš da nam se pridružiš? Vidi kako tvoj mladi komšija lepo pleše. Baš je vešt u tome“.
Branka ustade sa fotelje, priđe Zoranu, i nasloni se na njega. Ovaj je mladić sada osećao punu veličinu Brankinih golih grudi na svojim prsima, i toplotu Brankinog oznojenog tela.
Branka je mirisala na znoj i cigarete, a Zoran je i nehotice šarao rukama po Brankinim leđima.
„Zoki, uhvati je slobodno za sise, vidi kako dobre sise ima, taman za tebe“ hrabrila ga je Vera, te uze zoranovu ruku, i položi je Branki na grudi.
Zoran je počeo ubrzanije disati, a krv mu je navrla u glavu.
„Hajde Branka, opusti se, uživaj, vidi bre kako imaš mladog komšiju, ja bih znala šta bih sa takvim komadom“ reče Vera, i skide farmerice prilazeći Zoranu.
Kada je stala pored njega, otkopča i ona grudnjak, tako da su svo troje bili u gaćicama.
„Eh sada, da sednemo na trosed malo, baš smo se izđipali, a ti nam Branka natoči hladan sok ako imaš“.
Zoran je seo na trosed, a Vera pored njega. Branka je otišla u kuhinju da im natoči hladan sok.
Blago opijena što od vina, a što od Zoranove pojave, Vera zagrli zorana, i poče mu usnama ljubiti usne, obraze, vrat i prsa.
„Kako si ti lep mladi čovek“ govorila je ona. „Kako je dobro poznavati te Zorane, zagrli me, opusti se, želim da svi uživamo“.
Vera privuče Zorana sebi, i pritisnu njegovu glavu na svoje grudi. Ubrzano je disala.
Zoran je osetio ukus vina u njenim ustima, ali mirisu njenih grudi nije odoleo.
Sisajući Verine bradavice i ližući joj grudi, ni Zoran ni Vera nisu primetili kada je Branka ušla u dnevnu sobu.
Vera je sada sedela u Zoranovim krilima, strasno ga ljubeći dok su im se jezici dodirivali i mljackali.
„MMMM, kako se ti dobro ljubiš Zorane, hajde, polegni me na trosed i ljubi mi celo telo, hajde, toooo inženjeru moj“ buncala je vera opijena snagom i veštinama ovog mladog čoveka.
Branka je stajala držeći sok u ruci, i ne verujući šta se događa.
Vera je ležala na trosedu, a Zoran joj je ljubio usne, vrat, ramena, spuštajući se sve niže prema stomaku.
Vera je samo dahtala zatvorivši oči, i prebacivši ruke iznad glave.
Branka je spustila sok na sto, i uzbuđena prizorom, i sama se počela milovati po bradavicama i stomaku.
„Sada će tebe tvoja tetka Vera da ljubi“ rekla je Vera, i počela gurati Zorana prema trosedu.
Zoran je sada ležao na trosedu, a Vera je celim telom legla na njega ljubeći ga po usnama, licu, vratu, provlačeći mu prste kroz kosu i ližući ga iza uha i po grudima.
Odjednom, Zoran oseti ruku kako mu pokušava spustiti bokserice na dole, i sam se izdignu da kako je tada mislio Veri olakša da mu svuče bokserice.
Zoran oseti toplinu na svojim jajima, preponama, a zatim blagi dah oko glavića, i ubrzo shvati da se Branka već igra sa njegovim udom.
Branka je uzela Zoranov glavić u usta, i sisala ga lagano, a zatim divljački strpa Zoranov ceo kurac u grlo, i strastveno mu je počela pušiti grlom kurac.
Branka je krkljala, mumlala, stenjala, uvrtala sama sebi bradavice, zavlačila prste duboko u pičku i guzicu, dok joj je Zoranov kurac već do kraja izrastao u ustima.
Vera je već opkoračila Zoranovo lice, i skinuvši gaćice trljala se o njegova usta.
Zoran je oblizao svaki talas Verinih sokova, i usisavao Verin klitoris do kraja.
„Branka, hajde mu ti sedi na lice, da mu ja malo pušim kurac“ rekla je Vera, umorivši se od skakanja na Zoranovoj faci.
Branka je vešto zajahala Zoranovo lice, dok se je Vera poput mačke spustila do Zoranovog kurca pljunuvši na njega.
„Sad će tebe tvoja teta Veka da sisa maleni moj jebaču, da vidimo hoćeš li položiti i našu diplomu, diplomu dve tvoje napaljene tete, hajde maleni, sada će Veka tvoja da ti puši tu nabreklu kurčinu“.
Vera usisa Zoranova jaja, i poče ih grickati kao lopticu, dok je Branka u extazi govorila:
„MMM, tako maco, liži tvoju komšinicu, tako srce, daj, to maleni moj, pljesni me po guzi, oh, daaaa! Tako srećo moja, mmm, tako, daj isplazi jezik, tooo, u guzu, u guzu jezik, mmmmm“.
Branka je doslovno skakala na Zoranovom licu, a njena oznojena pička ostavljala je dubok miris u njegovim nozdrvama, dok je Vera već poput igračke klizila gore dole po Zoranovom kurcu nabijajući se sve brže i brže, a rukama se držala za trosed vrišteći:
„AAAAAh, tooooo, joooooooj, jebi svoju teta Verku kao kravu, aaaaaa, mmmmmmm, uuuuuu, ooooooj, ammmmmm“.
Branka je sišla sa Zoranove face trpajući mu jednu, a zatim drugu sisu u usta govoreći:
„Jooooj što je nama lepo sa našim dragim Zokijem, sada će tebe tvoje tete da nauče šta znači uživanje, bićeš samo naš jebač, i samo ćeš Veru i mene jebati, jooooj maleni moj, sada ćeš ga meni staviti u moju debelu pičketinu, da tvoja Branka oseti pravo muško meso“.
Branka je legla na trosed raširivši noge, a Zoran je klečao između njih prelazeći joj jezikom od guze prema pički, zastanuvši svaki put na njenom klitorisu grickajući ga i sisajući.
Branka je ludela u zanosu, a Vera je jezikom obrađivala Zoranovu guzu.
Zoran je vrištao od zadovoljstva.
„Toooo Verka, tooooo ližite mi guzu, kako Vi to dobro radite, a Vi Branka, sada ćete osetiti moj inženjerski kurac, sada ću Vas da servisiram umesto Vašeg računara“. Zoran se silovito nabio u Branku, a ova je jeknula od zadovoljstva.
Zoran je pumpao sve brže i žešće, a Branka je jaukala, grebala Zorana noktima, i grizla jastuk kako bi prigušila vrištanje.
Dok je jebao Branku, Zoran je mesio i gnječio Verine sise, a Vera je trljala svoju raspomamljenu pičku i dahtala.
„AAAAAAAAAA! AAAAA, svrrrrrrrrršaaaaaaaaaaaaaavaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaam“, govorila je Branka, i svršila u seriji orgazama.
Sav je čaršaf bio natopljen njezinim sokovima.
Zoran je ostavio svoj još dignuti kurac u njoj, a zatim ga polako izvuče prišavši Veri.
„Hajde teta Vera, oliži sokove svoje prijateljice, probaj, da vidiš kako ti je prijateljica ukusna, ha malena?“
Vera je bez reči uzela ceo Zokijev kurac u usta, i usisala ga duboko.
Kada ga je olizala, ona se naguzi, i ponudi Zoranu svoju još uvek vlažnu, otvorenu i raspomamljenu pičketinu.
Zoran se bez problema zabi u nju držeći je za kukove, i navlačeći je silovito na sebe.
„Toooooo čelični moj jebaču, aaaaa, mmmmmm, oooooh, tooooo, svrrrrrrrrršaaaaaaavaaaaaam Zooooooraaaaaaneeeee“ govorila je Vera, a zatim se mladi inženjer informatike i računarstva čvrsto zabi u Veru, izvi u jednom grču i zaurla svršavajući obilno i jako.
Vera malaksala pade preko Branke, a Zoran preko nje, dok im se Zoranova sperma slivala niz noge, i padala po Branki.
Te noći su se Branka, Vera i mladi Zoran još nekoliko puta strasno pojebali, a ujutro su svi zadovoljno popili kafu na Brankinoj terasi, gledajući na mrave ljudi kako mile NovoBeogradskim ulicama.
