Zaboravna baka 1/2
Šta radite kada sećanja počnu da izmiču? Kako se zadržati u stvarnosti kada je sve teže zapamtiti koji je dan, koji datum? Kako se brinete za nekoga sa kim ste odrasli, a ko se ni ne seća vašeg imena? Ovo su neka od pitanja sa kojima je moja porodica bila primorana da se bavi kada je moja baka obolela od Alchajmera. Bilo je čudno jer baka nije bila toliko stara.
Bolest je u početku suptilna i sa mojim dedom u blizini bilo je lako propustiti male znake upozorenja. Tek nakon što je deda preminuo i baka se preselila kod nas, zaista smo otkrili koliko su stvari postale loše. Kada smo shvatili šta se dešava, bilo je prekasno za većinu tretmana. Ali dali smo sve od sebe.
Baka je bila okružena porodicom punom ljubavi i mi smo se brinuli o njoj sa dostojanstvom koje je zaslužila. Živeli smo u skromnoj ali udobnoj prigradskoj kući sa tri spavaće sobe u mirnoj ulici. Sve tri spavaće sobe bile su na drugom spratu. Mama i tata su imali najveću sobu, moj mlađi brat i ja smo imali svoje sobe. Pošto je baka imala problema sa stepenicama, sagradili smo malu spavaću sobu za nju.
Bilo je blizu kupatila i kuhinje i ona se lepo smestila. Bilo je i dosta smeha sa njom. Nekih dana je izgledala kao da se ništa nije promenilo. Imala bi potpunu kontrolu nad svojim pamćenjem i delovala je oštro. To su bili dani koji su vas naveli da imate lažnu nadu da možda nije tako daleko kako su doktori rekli. Možda joj je bolje. Ali bilo je i drugih dana kada nije znala gde je. Zaboravila bi i naša imena. 
Često je zaboravljala da je deda pokojni i lutala bi dozivajući ga po imenu ili pitajući nas da li smo ga videli. Ponekad bi se čak vratila u drugu deceniju, misleći da su ona i deda na medenom mesecu. Knjige koje smo čitali govorile su nam da idemo uz to i da ne razbijamo iluziju. Na kraju bi se setila i činilo se da će to bolje podneti ako se seti sama, a ne da joj mi forsiramo istinu.
Osim uma, bila je u odličnom stanju za svoje rane šezdesete. Šetala je svaki dan i bila je u odličnoj formi. Njeno srce, pluća i kosti bili su zdravi. Imala je dobar tonus mišića i jela je zdravu hranu. Samo su joj sećanja klizila s vremena na vreme. Takođe je bilo teško predvideti, nekih dana bi ulazila i izlazila iz svojih zbrkanih sećanja. A nekada bi prošle nedelje bez ikakve epizode.
**
Tog leta sam se iskreno, malo uznemirio. Baka je imala epizodu konfuzije, šetala je po kući i dozivala mog dedu. Ona je insistirala da su upravo razgovarali i on je pošao da joj donese limunadu. Teška srca, moji roditelji su pokušavali da umanje značaj epizode, da joj odvrate pažnju drugim stvarima u nadi da će se vratiti sebi. Nije funkcionisalo. Čuo sam tresak i potrčao niz stepenice.
Baka je srušila gomilu posuđa, po podu su bili komadići razbijenog stakla i keramike. Plakala je dok ju je moja mama zadržavala da ne nagazi u krhotine. Kada sam ušao u sobu, baka me je videla i počela da viče: „Vlado, tu si!“ Vlado je bio moj deda. Mama ju je pustila i pala mi je u zagrljaj. Jedva sam imao vremena da je uhvatim i zadržim. Držala se i stalno je ponavljala ime Vlado.
Dok sam je držao u naručju, podržavajući njenu težinu, moji mama i tata su samo slegli ramenima i kao da su mi rekli da se pravim da sam deka. Bilo je jasno da je iz nekog razloga mislila da sam njen muž. Epizoda je trajala još 30 minuta pre nego što je bila dovoljno zadovoljna da se vrati u krevet. Čak i tada, morao sam da sedim sa njom na ivici njenog kreveta, nežno je milujući kosu dok nije zaspala.
To me je uplašilo i pokazalo mi koliko ljudski um može dati ili oduzeti čoveku. Na našu sreću, posle toga je izgledalo da se stvari popravljaju. Tog leta je imala nekoliko manjih epizoda, ali ništa slično zbrci te noći. Činilo se da su sećanja na njene „loše dane“ polako bledela i ponovo smo se nadali da je stabilnija, ako ne i potpuno bolja.
Tako su stvari stajale u jesen kada je moj brat trebao da krene na fakultet. Moji roditelji su hteli da budu sa njim tokom vikenda i da mu pomognu da se smesti u stan. Nažalost, fakultet je bio udaljen nekoliko sati vožnje. Nisu hteli da ostave baku samu. Tako da sam uzeo pet dana slobodno na poslu kako bih mogao da budem kod kuće da je držim na oku.
Imao sam dvadeset godina i bio sam sposoban da se nosim sa neophodnim svakodnevnim stvarima. U tom momentu prošli su meseci otkako je imala epizodu. Osećao sam se dovoljno dobro sa svojim šansama. Moji roditelji su se složili. Znali su da zbog bake neću praviti žurke niti bančiti dok njih nema.
Konačno je došao taj dan i uz mnogo zagrljaja smo se oprostili. Prvi dan je prošao bez incidenata. Motao sam se po kući, radio neke sitne zadatke, spremao baki i sebi večeru i pomalo sređivao po kući. Te noći smo zajedno sedeli na kauču i gledali neki stari ratni film, a ona mi je pričala priče o dedi i njenim prijateljima iz mladosti. Činilo se da je potpuno trezvena.
Rnije je otišla u krevet pa sam ostao gledajući TV još nekoliko sati sam. Bilo je nešto posle 23 sata kada sam čuo zvukove iz njene sobe. Isključio sam TV, prišao i pritisnuo uho na vrata. Zvučalo mi je kao da baka plače. Stajao sam ispred vrata, ne znajući šta da radim. Potom sam lagano otvorio vrata i ušao u njenu sobu. 
Ležala je na boku na krevetu okrenuta leđima od mene i sada sam mogao da je čujem kako plače. Prišao sam krevetu i seo na ivicu. Stavio sam joj ruku na rame i pokušao da je tiho prodrmam. „Bako, u redu je. Ovde sam.“ rekao sam, još uvek lagano tresući je za rame. Naglo je prestala da plače i okrenula se prema meni. Oči su joj bile vlažne, pune suza dok je gledala u mene.
„Ohhh Vlado, opet sam sanjala ružan san.“ Rekla je i onda ponovo počela da plače.
Nagnuo sam se i zagrlio je. Znao sam bolje nego da pokušam da je ispravim. Samo sam pokušao da pružim koliko sam mogao da je utešim. „U redu je, to je bio samo san. Dobro si. Vrati se na spavanje“, rekao sam, a zatim pokušao da je prevrnem. Prevrnula se, ali video sam je kako se i dalje trese i ponovo počinje da plače.
Odlučio sam da ostanem sa njom dok ponovo ne zaspi. Okrenuo sam se i legao na krevet pored nje, a ona se pomerila da stavi glavu na moje rame. Bilo mi je tesno, pa sam je obuhvatio rukom i ona je položila glavu na moju ruku, okrenuta prema meni. Njeno disanje se smirilo. Samo sam mirno ležao i ubrzo čuo početak hrkanja i vrlo pažljivo pokušao da izvučem ruku ispod njene glave.
Praveći što sam manje buke mogao, ustao sam iz kreveta, a zatim ponovo namestio njeno ćebe preko nje i na vrhovima prstiju izašao iz sobe na tihim nogama. Zatvorio sam vrata za sobom i odahnuo. Bilo je kasno pa sam hodao po kući, gaseći svetla, a zatim se penjao stepenicama do svog kreveta. Oprao sam zube, a zatim skinuo pantalone i majicu da bih spavao u boksericama kao što sam obično činio. Postavio sam alarm na svom telefonu za sledeće jutro, uključio ga, zatim udario u jastuk i zaspao za nekoliko minuta.
Kraj 1. dela
